Oduvek sam voleo da učim od trenera iz drugih sportova. Verujem da vrhunsko znanje ne poznaje granice između boksa, košarke, tenisa ili hokeja. Naprotiv, smatram da najbolji treneri neprestano istražuju, uče i, slikovito rečeno, „kradu“ dobre ideje iz drugih disciplina, prilagođavajući ih svom sistemu rada.

Kada sam došao u Nemačku, nisam došao samo zbog posla. Došao sam sa željom da ostavim trag. Da izgradim sistem rada koji će stvarati kvalitetne sportiste i koji će nastaviti da funkcioniše i nakon mene.

Upravo zbog toga počeo sam da čitam knjigu „Moja igra, moj put“ Svetislava Pešića – čoveka koji je ostavio neizbrisiv trag u evropskoj i nemačkoj košarci.

Dok sam čitao knjigu, jedan detalj mi je posebno privukao pažnju.

Govoreći o Vladi Divcu, Pešić je pomenuo njegovu izuzetnu moć anticipacije – sposobnost da unapred pročita situaciju i predvidi ono što će se dogoditi nekoliko trenutaka kasnije.

Naizgled obična rečenica.

Ali upravo ta rečenica naterala me je da zastanem i postavim sebi pitanje:

Može li se anticipacija razvijati?

I još važnije...

Kako tu sposobnost mogu da unapredim kod sebe kao trenera i kod boraca koje svakodnevno treniram?

Od tog trenutka počelo je moje istraživanje.

Šta je anticipacija?

Anticipacija je sposobnost da na osnovu postojećih informacija predvidimo događaj pre nego što se on u potpunosti odigra.

U savremenoj neuronauci smatra se da mozak nije pasivni posmatrač sveta oko sebe. Naprotiv, on neprestano pravi predviđanja o tome šta će se sledeće dogoditi i zatim ih upoređuje sa stvarnim ishodom. Ovaj princip poznat je kao prediktivna obrada (Predictive Processing) i predstavlja jednu od najuticajnijih teorija savremene neuronauke.

Drugim rečima...

Naš mozak stalno pokušava da bude korak ispred.

Zbog toga anticipacija nije vidovnjaštvo, niti puka intuicija.

To je sposobnost koja se razvija kroz iskustvo, prepoznavanje obrazaca i kvalitetno učenje.

Zašto je anticipacija toliko važna?

Bez obzira da li govorimo o sportu, poslu ili svakodnevnom životu, anticipacija nam omogućava da:

• donosimo bolje odluke;

• reagujemo mirnije pod pritiskom;

• prepoznamo probleme pre nego što postanu ozbiljni;

• efikasnije upravljamo vremenom;

• bolje razumemo ljude oko sebe.

U sportu njen značaj postaje još veći.

Pokreti u sportovima poput boksa, tenisa ili hokeja odvijaju se toliko brzo da bi oslanjanje isključivo na refleks bilo nedovoljno.

Najbolji sportisti zato ne čekaju da vide šta će protivnik uraditi.

Oni čitaju njegovu nameru.

Nauka iza anticipacije

Jedan od pionira istraživanja anticipacije u sportu jeste profesor Bruce Abernethy.

Njegova istraživanja koristila su metodu poznatu kao temporal occlusion.

Sportistima su prikazivani video-snimci servisa u tenisu, ali bi snimak bio zaustavljen u deliću sekunde pre nego što reket dodirne lopticu.

I pored toga, elitni teniseri uspevali su sa izuzetnom preciznošću da pogode gde će lopta završiti.

Amateri nisu.

Zašto?

Praćenje pokreta očiju pokazalo je da profesionalci nisu gledali lopticu.

Njihov pogled bio je usmeren ka:

• kukovima,

• ramenima,

• zglobu šake,

• uglu reketa.

Drugim rečima, oni nisu čekali udarac.

Čitali su informacije koje su prethodile udarcu.

Wayne Gretzky – čovek koji je video budućnost

Jedan od najboljih primera anticipacije dolazi iz hokeja.

Wayne Gretzky smatra se najvećim hokejašem svih vremena.

Zanimljivo je da nije bio ni najbrži, ni najjači sportista svoje generacije.

Njegova najveća prednost bila je sposobnost da unapred pročita igru.

Njegova čuvena izjava glasi:

“Klizam tamo gde će pak biti, a ne tamo gde je bio.”

U svojoj autobiografiji Gretzky objašnjava da ta sposobnost nije bila dar sa kojim se rodio.

Njegov otac ga je godinama učio da posmatra obrasce igre, putanju paka i položaj igrača, razvijajući sposobnost da razmišlja nekoliko poteza unapred.

Dok su drugi jurili pak...

Gretzky je već čekao na mestu gde će on tek stići.

Anticipacija u borilačkim sportovima

U boksu i MMA-u anticipacija često pravi razliku između pobede i poraza.

Borac koji prepoznaje:

• raspored težine protivnika,

• položaj stopala,

• rotaciju kukova,

• pokret ramena,

• pravac pogleda,

često zna koji će udarac uslediti mnogo pre nego što protivnik započne njegovu izvedbu.

To znači manje nepotrebnog kretanja.

Manju potrošnju energije.

Više vremena za reakciju.

Veću efikasnost.

Drugim rečima...

Najbolji borci ne reaguju brže.

Oni ranije dobijaju pravu informaciju.

Kako razviti anticipaciju?

Dobra vest je da anticipacija nije isključivo urođena sposobnost.

Ona može sistematski da se razvija.

Neki od najefikasnijih načina su:

• analiza video-snimaka sopstvenih mečeva i protivnika;

• prepoznavanje obrazaca koji se često ponavljaju;

• trening kroz realne situacije umesto unapred dogovorenih sekvenci;

• razvijanje sposobnosti skeniranja okruženja;

• kvalitetan povratni odgovor trenera nakon treninga.

Što sportista bolje razlikuje važne od nevažnih informacija, njegova anticipacija postaje preciznija.

Anticipacija van sporta

Ova sposobnost nije korisna samo u ringu.

Koristimo je svakog dana.

Kada u saobraćaju usporimo jer primetimo da nekoliko automobila ispred nas koči.

Kada prepoznamo da će razgovor krenuti u pogrešnom smeru.

Kada unapred planiramo obaveze.

Kada na osnovu sitnih promena u ponašanju osobe naslutimo kako se oseća.

Sve su to primeri iste sposobnosti.

Prepoznavanja obrazaca.

Zaključak

Ponekad jedna jedina rečenica promeni način na koji razmišljamo.

Za mene je to bila Pešićeva opaska o Vladi Divcu.

Od tog trenutka počeo sam drugačije da posmatram trening.

Danas verujem da vrhunski sport nije samo pitanje snage, brzine ili kondicije.

To je sposobnost da vidiš ono što drugi još nisu primetili.

Da prepoznaš obrazac.

Da pročitaš nameru.

Da razumeš igru nekoliko trenutaka pre svih ostalih.

Možda upravo u tome leži najveća razlika između dobrih i vrhunskih sportista.

Ne pobeđuju oni koji imaju najbrže reflekse.

Pobeđuju oni koji najranije razumeju šta će se dogoditi.

Literatura i reference

1. Pešić, S. Moja igra, moj put.

2. Abernethy, B. (1990). Expert–Novice Differences in Perception: How Expert Does the Expert Have to Be? Canadian Journal of Sport Sciences.

3. Williams, A. M., & Jackson, R. C. (2019). Anticipation and Decision Making in Sport. Routledge.

4. Vickers, J. N. (2007). Perception, Cognition and Decision Training: The Quiet Eye in Action. Human Kinetics.

5. Friston, K. (2010). The Free-Energy Principle: A Unified Brain Theory? Nature Reviews Neuroscience.

6. Clark, A. (2016). Surfing Uncertainty: Prediction, Action, and the Embodied Mind. Oxford University Press.

7. Gretzky, W., & Reilly, K. (1990). Gretzky: An Autobiography.

8. Mann, D. T. Y., Williams, A. M., Ward, P., & Janelle, C. M. (2007). Perceptual-Cognitive Expertise in Sport: A Meta-Analysis. Journal of Sport and Exercise Psychology.

   ---

   Hvala vam što čitate Trenerski dnevnik! Kliknite na dugme Subscribe i budite među prvima koji će čitati nove članke, a usput podržite moj rad.

Kubanska škola boksa me je oduvek fascinirala. Ne samo zbog velikog broja olimpijskih medalja, legendarnih šampiona i prepoznatljivog stila borbe već i zbog jednog jednostavnog pitanja: kako je jedna relativno mala zemlja uspela da postane jedna od najvećih bokserskih sila na svetu?

Upravo me je to pitanje navelo da dublje istražim njihov sistem rada, način razmišljanja, metodologiju i principe na kojima je izgrađen jedan od najuspešnijih sportskih sistema u istoriji.

Vrlo brzo sam shvatio da odgovor ne leži samo u talentu pojedinaca, već u radu jednog čoveka.

Njegovo ime bilo je dr Alcides Sagarra Carón.

Čovek koji je promenio istoriju kubanskog boksa

Dr Alcides Sagarra Carón, rođen 18. avgusta 1936. godine u Santjagu de Kubi, nije bio samo trener. Bio je vizionar, pedagog, istraživač, organizator i tvorac jedne od najuspešnijih sportskih epoha u istoriji amaterskog boksa.

Tokom perioda od 1964. do 2001. godine obavljao je funkciju glavnog trenera kubanske reprezentacije, stekavši nadimak „El Maestro“.

Njegov put nije počeo u velikim sportskim centrima niti u luksuznim uslovima.

Između 1951. i 1954. godine aktivno se bavio boksom i ostvario skor od 47 pobeda u 57 mečeva. Međutim, hronična astma primorala ga je da se prerano povuče iz ringa.

Umesto da odustane, odlučio je da nastavi drugim putem.

Danju je radio kao automehaničar, a noću učio, trenirao i usavršavao svoje znanje. Kasnije je završio Institut za sport „Manuel Fajardo“ u Havani, gde je stekao doktorat iz pedagoških nauka.

Njegova filozofija bila je jednostavna:

Šampioni se ne rađaju. Šampioni se stvaraju.

Revolucija koja je promenila sport

Godine 1962. započeo je trenersku karijeru, a već 1963. godine radio je sa bokserima iz Havane i pripremao ih za nacionalna prvenstva.

Njegov rad ubrzo je privukao pažnju državnih institucija, pa je 1964. godine postavljen za glavnog trenera kubanske reprezentacije.

U tom periodu Kuba je prolazila kroz velike društvene promene.

Nakon revolucije, Fidel Kastro zabranio je profesionalni sport, kockanje i prostituciju, smatrajući ih simbolima društvene nejednakosti i korupcije. Sport je postao sredstvo obrazovanja, patriotizma i razvoja društva.

Sagarra je u potpunosti prihvatio tu ideju i postao jedan od njenih najistaknutijih predstavnika.

Stvaranje kubanske škole boksa

Jedna od najzanimljivijih stvari bila je njegova spremnost da neprestano uči.

Sarađivao je sa profesorom Kurtom Rosentilom iz Istočne Nemačke i sovjetskim trenerom Andrejem Červonjenkom, kombinujući različita znanja i iskustva.

U trening je uključio biomehaniku, psihologiju, nutricionizam i video-analizu, mnogo pre nego što su takvi pristupi postali široko rasprostranjeni.

Na taj način nastala je kubanska škola boksa, zasnovana na tehničkoj preciznosti, taktičkoj inteligenciji, vrhunskoj fizičkoj pripremi i mentalnoj snazi.

Potraga za talentima

Ono što je na mene ostavilo poseban utisak jeste način na koji je Sagarra pristupao pronalaženju talenata.

Nije čekao da budući šampioni dođu do njega.

On ih je tražio.

Putovao je širom Kube, obilazio škole, sportske klubove, sela i gradove, stvarajući nacionalnu mrežu za prepoznavanje i razvoj talenata.

Njegovi kriterijumi nisu se odnosili samo na fizičke sposobnosti.

Jednako važni bili su karakter, disciplina, mentalna čvrstina, skromnost i spremnost na odricanje.

Upravo kroz takav sistem otkriveni su Teófilo Stevenson i Félix Savón, dvojica boksera koji će kasnije postati simboli kubanskog boksa.

Rezultati koji su promenili istoriju

Rezultati njegovog rada bili su impresivni.

Pod njegovim vođstvom Kuba je osvojila:

• 32 zlatne olimpijske medalje;

• 63 zlatne medalje na svetskim prvenstvima;

• 64 medalje na juniorskim i kadetskim prvenstvima.

Prvi veliki uspeh ostvaren je na Olimpijskim igrama 1968. godine, kada su Enrique Regüeiferos i Rolando Garbey osvojili prve medalje za Kubu.

Kasnije su se pojavila neka od najvećih imena u istoriji boksa:

• Teófilo Stevenson;

• Félix Savón;

• Mario Kindelán;

• Guillermo Rigondeaux;

• Héctor Vinent;

• Maikro Romero;

• Ángel Herrera Vera;

• Adolfo Horta;

• Roberto Balado;

• Ariel Hernández;

• Juan Hernández Sierra.

Posebno mesto zauzima Teófilo Stevenson, koji je odbio milionsku ponudu da nastupi kao profesionalac, izgovorivši rečenicu koja je postala deo sportske istorije:

„Ne bih menjao kubansku zastavu ni za sve dolare sveta.“

Uticaj izvan granica Kube

Sagarra nije oblikovao samo amatere.

Među njegovim učenicima bili su Joel Casamayor, Juan Carlos Gómez, Odlanier Solís, Jorge Luis González, Diosbelys Hurtado i Alexis Rubalcaba, koji su kasnije ostvarili zapažene profesionalne karijere.

Njegov uticaj osećao se i kroz rad drugih trenera, među kojima se posebno isticao Pedro Díaz, osnivač čuvenog centra Mundo Boxing u Sjedinjenim Američkim Državama.

Treneri iz Afrike, Azije i Latinske Amerike dolazili su na Kubu kako bi proučavali njegov sistem rada i metodologiju treninga.

Više od trenera

Godine 1992. Univerzitet u Havani dodelio mu je titulu doktora nauka, a 2001. godine povukao se iz aktivnog rada.

Njegovo mesto zauzeli su Sarbelio Fuentes i kasnije Rolando Acebal, nastavljajući tradiciju koju je uspostavio.

Sagarra nije bio samo trener.

Bio je poslanik u Narodnoj skupštini, Heroj rada Republike Kube, pedagog, istraživač i simbol jedne epohe.

Njegova filozofija odbacivala je komercijalizaciju sporta i naglašavala značaj kolektivnog duha, discipline, znanja i posvećenosti.

Njegovi bokseri nisu učili da se bore samo za medalje.

Učili su da predstavljaju ideju, sistem i narod kojem pripadaju.

Šta možemo da naučimo od Sagarre?

Dok sam istraživao njegov život i rad, shvatio sam da je njegova najveća snaga bila sposobnost da razmišlja dugoročno.

Danas treneri neprestano tragaju za novim metodama, tehnikama i trendovima.

Međutim, Sagarra nas podseća na nešto mnogo važnije.

Veliki rezultati retko nastaju slučajno.

Oni su posledica jasne vizije, doslednosti, strpljenja i dobro organizovanog sistema.

Alcides Sagarra nije stvorio samo šampione.

Stvorio je kulturu.

Stvorio je sistem.

A upravo sistemi ostavljaju najdublji trag.

Ne pišem da bih dokazao koliko znam. Pišem da bih nastavio da učim.

Subscribe now

Share

Kada počnemo da se bavimo sportom, obično verujemo da se napredak krije u usavršavanju tehnike.

Još jedno ponavljanje. Još jedan detalj. Još jedan sat treninga.

Vremenom počinjemo da verujemo da postoji savršena tehnika i da će njeno usvajanje rešiti svaki problem sa kojim se suočimo.

Godinama sam i sam razmišljao na isti način.

Ali, što sam više učio, to sam jasnije shvatao da stvari nisu tako jednostavne.

Borba nije laboratorija.

Protivnik se kreće, menja ritam, prilagođava se, razmišlja i pokušava da nametne sopstvena rešenja. Svaka situacija je drugačija, a svaka odluka nosi određeni rizik.

U takvom okruženju savršena tehnika često prestaje da bude savršena.

Tada se postavlja važno pitanje.

Šta ostaje kada tehnika zakaže?

Ostaju principi.

Šta su principi?

Principi nisu tehnike, metode ili gotova rešenja.

Oni predstavljaju smernice koje nam pomažu da razumemo problem, uočimo mogućnosti i pronađemo rešenje koje najbolje odgovara situaciji u kojoj se nalazimo.

Drugim rečima, principi nam ne govore šta treba da radimo. Oni nam pomažu da razumemo zbog čega nešto radimo.

To je velika razlika.

Tehnika nam govori kako da izvedemo određeni pokret.

Metoda nam pokazuje kojim putem ćemo pokušati da stignemo do cilja.

Princip nam pomaže da razumemo zašto nešto radimo i kada to treba primeniti.

Zbog toga se principi ne mogu naučiti napamet.

Njih je potrebno razumeti.

Problem sa učenjem tehnika

Vremenom sam primetio da sam, kao i mnogi drugi treneri, često tragao za odgovorima, umesto da pokušam da razumem pitanje.

Posmatrao sam tehnike.

Analizirao pokrete.

Tražio najbolja rešenja.

Ali što sam više učio, to sam više shvatao da se iza svakog pokreta krije određeni princip.

Počeo sam da razmišljam drugačije.

Šta pokušavam da postignem?

Koji problem pokušavam da rešim?

Kako mogu da povećam verovatnoću uspeha?

Tada sam shvatio da znanje ne predstavlja skup zapamćenih pokreta, već sposobnost prilagođavanja.

Tehnika odgovara na pitanje kako.

Princip odgovara na pitanje zašto.

Tri primera iz prakse

Tokom godina sam shvatio da se principi mnogo lakše razumeju kada ih posmatramo kroz konkretne situacije.

Zbog toga sam izdvojio tri primera iz svog rada.

Forma

Dugo sam formu posmatrao kao određeni položaj tela.

Vremenom sam počeo da je posmatram drugačije.

Shvatio sam da forma nije samo položaj tela, već položaj koji nam omogućava da u svakom trenutku budemo spremni i za napad i za odbranu.

Upravo zbog toga danas manje razmišljam o tome kako određeni položaj izgleda, a mnogo više o tome šta nam taj položaj omogućava.

Pritisak uz žicu

Ranije sam mnogo pažnje posvećivao samom kretanju, nisam obraćao pažnju na efikasnost kao i energetskoj portošnji.

Počeo sam da razmišljam o tome kako da ograničim prostor, smanjim broj mogućnosti koje protivnik ima i povećam verovatnoću uspeha.

Hip-to-hip GNP

Na početku sam veliku pažnju posvećivao samom položaju.

Kasnije sam shvatio da položaj sam po sebi nije cilj.

Mnogo važnije postalo je pitanje kontrole, ograničavanja kretanja protivnika i stvaranja uslova za efikasan napad.

Položaji su se menjali.

Princip je ostao isti.

Zašto najbolji treneri razmišljaju drugačije?

Danas verujem da najbolji treneri ne poznaju nužno najveći broj tehnika.

Verujem da oni jednostavno razumeju najveći broj principa.

Jer, kada razumemo principe, ne učimo samo šta treba da radimo.

Učimo kako da razmišljamo.

Učimo kako da posmatramo problem.

Učimo kako da se prilagodimo.

I možda se upravo u tome krije najveća razlika između znanja i razumevanja.

Tehnike se menjaju.

Metode se menjaju.

Trendovi se menjaju.

Principi ostaju.

U narednim tekstovima detaljnije ću pisati o principima kao što su forma, pritisak, kontrola prostora, narušavanje ravnoteže, donošenje odluka i prilagođavanje.

Jer, što bolje razumemo principe, to ćemo lakše razumeti samu borbu.

Ne pišem da bih dokazao koliko znam. Pišem da bih nastavio da učim.

Subscribe now

Share

SWOT analiza je strateški alat koji se koristi za identifikaciju snaga (Strengths), slabosti (Weaknesses), prilika (Opportunities) i pretnji (Threats).

Najčešće se primenjuje u biznisu, marketingu, obrazovanju i menadžmentu, ali njena primena može biti izuzetno korisna i u sportu.

Lično je koristim prilikom analize boraca i kreiranja plana borbe.

Da bi plan borbe bio kvalitetan i omogućio donošenje dobrih odluka tokom meča, neophodno je detaljno analizirati i svog borca i protivnika.

Struktura SWOT analize

S – Strengths (Snage)
Karakteristike i sposobnosti koje predstavljaju prednost našeg borca.

W – Weaknesses (Slabosti)
Segmenti koje je potrebno unaprediti ili prilagoditi.

O – Opportunities (Prilike)
Slabosti protivnika koje možemo da iskoristimo.

T – Threats (Pretnje)
Kvaliteti protivnika koji mogu predstavljati problem tokom borbe.

Primer SWOT analize

(Primer je prikazan bez otkrivanja identiteta boraca.)

S – Snage mog borca

• Borba na srednjoj distanci.

• Ulazak u razmene i konstantan pritisak.

• Agresivnost.

• Dobre reakcije (uz potrebu za boljim donošenjem odluka).

• Dobra kontrola iz donje pozicije i sposobnost usporavanja borbe.

• Dobro se snalazi u razmenama i preuzima inicijativu.

• Dobra kontrola garda u grapplingu.

• Kreativan i hrabar.

W – Slabosti mog borca

• Fintiranje sa spuštenim gardom.

• Spuštanje zadnje ruke tokom razmena.

• Slaba kontrola protivnika uz kavez.

• Hvatanje tela umesto kontrole vrata u klinču.

• Slaba odbrana od rušenja uz kavez (pozicija kukova).

• Nedovoljan broj sweepova i tranzicija.

• Impulsivnost.

O – Prilike (slabosti protivnika)

• Slabiji u razmenama.

• Statičan kada se nalazi u gornjoj poziciji u grapplingu.

• Nedovoljno efikasan ground and pound.

• Gubi dominantne pozicije zbog pasivnosti.

• Ne koristi uglove prilikom kretanja.

• Povlači se pravolinijski.

T – Pretnje (snage protivnika)

• Odlično upravljanje distancom.

• Efikasna prednja ruka.

• Dobra kontrola borbe uz kavez.

• Kvalitetna priprema za rušenja.

• Odličan tajming za rušenja.

• Efikasne tranzicije u parteru, čak i iz nepovoljnih pozicija.

Kako iz SWOT analize nastaje plan borbe?

SWOT analiza sama po sebi nije plan borbe.

Ona predstavlja osnovu na kojoj gradimo strategiju.

Snage i slabosti (S i W) predstavljaju internu analizu – ono što naš borac poseduje.

Prilike i pretnje (O i T) predstavljaju eksternu analizu – ono što donosi protivnik.

Tek kada povežemo ova četiri elementa možemo da kreiramo kvalitetan plan borbe.

Primer plana borbe

Iskoristi prednosti svog borca

• Koristi agresivnost i inicijativu, ali uz disciplinovan gard kako bi se izbegli kontranapadi.

• Kada dođeš u dominantnu poziciju u parteru, uspostavi stabilnu kontrolu pre nego što kreneš u završnicu.

• Nametni visok tempo borbe, skrati distancu i konstantnim pritiskom fizički i psihološki iscrpljuj protivnika.

Neutrališi prednosti protivnika

• Skrati distancu i ne dozvoli protivniku da kontroliše borbu prednjom rukom.

• Izbegavaj duže zadržavanje uz kavez. Traži izlaz iz klinča ili preokret pozicije.

• Obrati posebnu pažnju na odbranu od rušenja. Kombinuj dobre reakcije sa kvalitetnim donošenjem odluka.

• U parteru zaustavljaj tranzicije stabilnom bazom. Ukoliko završiš u donjoj poziciji, traži sweep ili tranziciju. Ako to nije moguće, stabilizuj poziciju i sačekaj priliku za nastavak borbe iz stojećeg stava.

Ispravi sopstvene slabosti

• Razvij bolje razumevanje fintiranja kao sredstva za stvaranje reakcije kod protivnika. Koristi fintiranje rukama, telom, nogama i pogledom.

• Unapredi kontrolu protivnika uz kavez pravilnim pozicioniranjem tela kako bi smanjio nepotrebnu potrošnju energije.

• U klinču uspostavi kontrolu glave i vrata kako bi preuzeo inicijativu.

• Razvij strpljenje u ključnim trenucima borbe i izbegavaj impulsivne odluke.

Zaključak

Plan borbe ne nastaje slučajno.

On je rezultat detaljne analize.

Što bolje poznaješ svog borca i njegovog protivnika, veća je verovatnoća da ćeš doneti ispravne odluke kada to bude najvažnije.

SWOT analiza ne garantuje pobedu.

Ali ti omogućava da u meč uđeš sa jasnim planom, umesto da odluke donosiš tek kada borba počne.

Toplo srce. Hladna glava. Dominacija od prve do poslednje sekunde – u svakom segmentu borbe.

Subscribe now

Share

Kada bih ti dao alat koji može da ti pomogne da postaneš bolji sportista, da li bi ga odbio?

Naravno da ne.

Pa zašto onda na treningu ćutiš? Zašto ne postavljaš pitanja, ne tražiš savet ili ne podeliš svoje mišljenje?

Taj alat zove se feedback, odnosno povratna informacija. I mnogo je moćniji nego što većina ljudi misli.

Zašto je feedback toliko važan?

Napredak ne zavisi samo od toga koliko treniraš.

Zavisi i od toga koliko kvalitetno učiš iz onoga što radiš.

Povratna informacija omogućava sportisti da prepozna šta radi dobro, šta može da popravi i u kom smeru treba da nastavi da se razvija.

Kvalitetan feedback pomaže da:

• brže uočiš i ispraviš greške;

• unaprediš tehniku i donošenje odluka;

• održiš motivaciju i lakše prevaziđeš izazove;

• izgradiš samopouzdanje i realnije proceniš sopstveni napredak.

Vrste feedbacka

Pozitivan feedback

„Odlično! Nastavi tako!“

Njegov cilj je da potvrdi dobro ponašanje ili uspešno rešenje i podstakne sportistu da ga ponovo primeni.

Korektivni feedback

Ne služi kritici, već usmeravanju.

Dobro postavljen korektivni feedback pomaže sportisti da lakše pronađe efikasnije rešenje i nastavi da napreduje.

Unutrašnji feedback

To je informacija koju dobijaš od sopstvenog tela.

Kako si osetio pokret?

Da li si bio u ravnoteži?

Da li je udarac bio pravovremen?

Da li si uspeo da pročitaš protivnika?

Razvijanje sposobnosti da prepoznaš ove signale jedan je od najvažnijih koraka ka samostalnom učenju.

Spoljašnji feedback

Dolazi od trenera, sparing partnera, saigrača ili kroz različite alate, poput video-analize i statistike.

Ponekad upravo pogled sa strane otkrije ono što sportista tokom borbe nije mogao da primeti.

Šta kaže nauka?

Brojna istraživanja pokazuju da pravovremena i kvalitetna povratna informacija može značajno da ubrza proces učenja i razvoja sportiste.

Međutim, nije važan samo sadržaj feedbacka.

Važno je i kada i na koji način je dat.

Dobro usmeren feedback može povećati motivaciju, razviti samopouzdanje i pomoći sportisti da se lakše nosi sa izazovima i neuspesima.

Lično iskustvo

Dok pišem ovaj tekst, razmišljam o svim povratnim informacijama koje sam dobio od svojih sportista.

Upravo zahvaljujući njihovim komentarima uspeo sam da uočim određene nedostatke u svom radu i osmislio treninge koji će nam pomoći da te nedostatke otklonimo.

Feedback nije alat koji koriste samo sportisti.

Koriste ga i dobri treneri.

Zaključak

Feedback nije kritika.

Nije pohvala.

Nije ni običan komentar.

To je jedan od najmoćnijih alata za učenje.

Sportista koji zna da traži, prihvati i iskoristi povratnu informaciju napredovaće mnogo brže od onoga koji misli da već zna sve.

Napredak počinje onog trenutka kada postaneš spreman da saslušaš, razmisliš i učiš.

Subscribe now

Share

Želiš da unaprediš svoje kretanje u borbi. Otvaraš Google, pretražuješ internet i, naravno, završavaš na Instagramu ili TikToku. Svuda iskaču snimci sa „tajnim trikovima“ za vrhunski footwork. Sve izgleda brzo, atraktivno i profesionalno.

Inspirisan tim sadržajem, počinješ da ulažeš sve više vremena u rad na koordinacionim lestvama, markerima, preponama i elastičnim trakama. Iz treninga u trening sve si bolji. Pokreti su brži, precizniji i lepši.

Ali...

Dođe vreme za sparing. Ili, još gore, za meč.

Jedva čekaš da pokažeš svoj novi footwork.

Međutim, već posle prve runde shvataš da se gotovo uopšte nisi kretao onako kako si zamišljao.

Zašto?

Struktura treninga određuje rezultat

Borilački sportovi su dinamični, nepredvidivi i puni promena.

Ako trening nije organizovan tako da od sportiste zahteva donošenje odluka i prilagođavanje protivniku, teško je očekivati da će razviti veštinu koja će se preneti u borbu.

Vežbanje kretanja bez protivnika može poboljšati koordinaciju ili motoričku kontrolu, ali to ne znači da će unaprediti tvoje kretanje u meču.

Ako želiš da razviješ efikasan footwork, moraš trenirati u okruženju koje zadržava suštinu borbe. To znači da ne napuštaš borilački kontekst, već da kroz odgovarajuće zadatke izoluješ segment koji želiš da unaprediš.

Drugim rečima, ne treniraš pokret.

Treniraš veštinu kretanja.

Zašto markeri i koordinacione lestve nisu dovoljni?

Kretanje u borbi nije unapred određena koreografija.

Ono zavisi od protivnika.

Od distance.

Od ugla.

Od pritiska.

Od trenutka.

Zbog toga unapred isplanirani obrasci kretanja preko lestvi ili markera imaju ograničen prenos na stvarnu borbu. Borac u meču ne reaguje na čunjeve i prepreke, već na protivnika koji pokušava da ga pogodi, prevari ili zatvori prostor.

Upravo zato trening treba da razvija sposobnost prilagođavanja, a ne pamćenja obrazaca pokreta.

CLA – Constraint-Led Approach

Jedan od načina da razviješ efikasno kretanje jeste primena CLA (Constraint-Led Approach) pristupa.

Umesto da sportisti govoriš kako treba da se kreće, kreiraš okruženje koje ga tera da sam pronađe najbolje rešenje.

Na taj način uči kroz iskustvo, a ne kroz imitaciju.

Primer

Zamisli jednostavan zadatak.

Jedan borac ima cilj da poentira udarcima.

Drugi nema pravo da koristi blokove ili eskivaže trupom.

Njegov jedini zadatak jeste da se odbrani isključivo kretanjem.

Na ovaj način primoran je da konstantno procenjuje distancu, ugao, pravac kretanja i namere protivnika.

Ne uči kako da izgleda lepo.

Uči kako da ostane nepogođen.

To je veština koja se prenosi u borbu.

Zaključak

Ako želiš bolje kretanje u meču, moraš ga razvijati u uslovima koji liče na meč.

Što je trening sličniji problemima koje ćeš rešavati u borbi, veća je verovatnoća da ćeš stečenu veštinu preneti na takmičenje.

Na kraju, cilj nije da postaneš majstor koordinacionih lestvi.

Cilj je da postaneš majstor kretanja u borbi.

Subscribe now

Share

Ulaziš u meč, „brutalno spreman“ – sjajan start, strahovite razmene, agresivno rvanje, jak stisak pri završnici… Protivnik „preživi“, a tebi se nakon prvog minuta dominacije sve pretvori u pakao. Poznato?

Ovo je scenario koji se često ponavlja u borilačkim sportovima, naročito kod boraca na početku karijere. Ogroman nalet adrenalina i želja za dominacijom u prvim trenucima borbe često dovode do prekomerne potrošnje energije, nakon čega nastupa nagli pad tempa, umor i nemogućnost daljeg kvalitetnog takmičenja. Ključni problem ovog scenarija nije manjak fizičke spremnosti, već nepravilno upravljanje energijom – ili ti „spaljivanje svih šibica“ na startu borbe.

Borilački sportovi nisu samo test snage, izdržljivosti i tehnike, već i inteligencije i taktičkog razmišljanja. Znati kako pravilno rasporediti energiju tokom borbe može biti odlučujući faktor između pobede i poraza.

Koncept šibica i energetska efikasnost u borbi

Ovu sjajnu metaforu čuo sam od Mladena Jovanovića u Not Ordinary Podcastu. Mladen je dao primer iz biciklizma koji mi je značajno pomogao u objašnjavanju upravljanja energijom u borilačkom sportu.

U biciklizmu, izraz „paljenje šibica“ koristi se kao metafora za upravljanje energijom i naporom tokom trke. Zamislimo da svaki biciklista ima „kutiju šibica“ na početku trke. Svaka šibica predstavlja intenzivan napor, kao što je sprint ili penjanje uzbrdo. Da bi biciklista uspešno završio trku, mora pažljivo da bira kada će „upaliti šibicu“, kako bi sačuvao snagu za ključne trenutke.

Slično je i u borilačkom sportu. Borci moraju pažljivo da upravljaju svojom energijom tokom borbe. Pokušaji nokauta, rušenja, završnica u parteru ili intenzivne grappling sekvence iscrpljuju borca, baš kao što „paljenje šibice“ troši energiju biciklista. Borac mora strateški da odluči kada da uloži maksimalan napor, a kada da povrati energiju kroz kontrolu pozicije, tempa ili distance.

Jedan od ključnih aspekata borilačke inteligencije jeste sposobnost prepoznavanja trenutaka kada je potrebno ubrzati tempo borbe, a kada je bolje povući se i sačuvati energiju. Ovo se ne odnosi samo na fizičku snagu, već i na mentalni pristup borbi.

„Paljenje šibica“ kao moćni alat borilačkog arsenala

Upravljanje energijom, odnosno prepoznavanje trenutka za „paljenje šibica“ u borbi, stiče se kroz vreme provedeno u toj radnji – odnosno kroz borbu. Pod borbom podrazumevamo i sparinge, kako slobodne, tako i ograničene ili situacione, tako da nije potrebno imati veliki broj mečeva kako bi se posedovao ovaj alat.

Borci često greše jer ne prate ritam borbe i ne osluškuju reakcije protivnika. U trenutku kada se osećaju dominantno, prekomerno troše snagu, ne razmišljajući o dugoročnoj strategiji. Ovaj problem je posebno izražen kod boraca koji dolaze iz sportova koji ne uključuju direktnu borbu – kao što su dizači tegova ili sprinteri. Oni su navikli na eksplozivne performanse, ali u borilačkim sportovima je ključno znati kako efikasno rasporediti snagu tokom celog meča.

Kako razviti veštinu upravljanja energijom?

Kako bi borac naučio kako da pravilno koristi svoju energiju i tempira napore, potrebno je da uključi nekoliko ključnih elemenata u svoj trening:

1. Situacioni sparing

Sparing nije samo način da se proveri snaga i tehnika, već i da se razvije taktička sposobnost tempiranja napora. Vežbe u kojima borci imaju zadatak da prave kontrolisane napade ili da čuvaju energiju u određenim situacijama mogu pomoći u razvoju boljeg osećaja za ritam borbe.

2. Kontrola disanja

Efikasno disanje igra ogromnu ulogu u zadržavanju energije. Borci često nesvesno zadržavaju dah prilikom napora, što dodatno troši energiju. Naučiti kako pravilno disati – naročito dijafragmalnim disanjem – može biti ključ za bolje upravljanje tempom borbe.

3. Mikropauze u borbi

Znati kada je pravi trenutak za kratak predah može biti odlučujuće. Borci koji koriste klinč ili kontrolu na parteru da bi se oporavili, mogu značajno poboljšati svoju izdržljivost tokom meča. Čak i na nogama, kontrolisanje distance i izbegavanje nepotrebnih razmena može sačuvati energiju za ključne momente.

4. Pametno tempiranje eksplozivnosti

Eksplozivni napadi troše ogromnu količinu energije. Ključno je znati kada treba eksplodirati, a kada treba kontrolisano graditi pritisak na protivnika. Borci koji razmišljaju o ekonomiji svojih napora često uspevaju da dominiraju u kasnijim rundama borbe.

Zaključak: Borba nije sprint, već maraton

Borilački sportovi zahtevaju konstantno prilagođavanje. Upravljanje energijom je jedna od ključnih veština koju svaki borac mora da savlada kako bi dugoročno napredovao. Proučavanje sopstvenog ritma borbe, pravilno disanje i kontrola tempa mogu značajno poboljšati performanse u meču.

Taktike poput „paljenja šibica“ nisu samo korisne metafore, već alatke koje mogu promeniti način na koji borci pristupaju svojim mečevima. Naučiti kada treba „upaliti šibicu“ i napasti, a kada sačuvati energiju, može biti razlika između pobede i poraza.

Subscribe now

Share

Izgubiš meč sudijskom odlukom. Besan si. Raspravljaš se sa sudijom, delegatom ili organizatorom i govoriš:

„Bio sam bolji!“

Ali postavlja se jedno važno pitanje.

Da li zaista poznaješ pravila?

Da li znaš po kojim kriterijumima se meč ocenjuje? Šta sudije zapravo vrednuju? Šta je potrebno da bi pobedio?

Uzmimo za primer boks. Koja su tri osnovna kriterijuma bodovanja? Da li su ista u amaterskom i profesionalnom boksu? O tome ćemo detaljnije govoriti u nekom od narednih tekstova. Za sada je dovoljno da shvatimo jednu važnu činjenicu.

Ako želiš da razumeš sport i napreduješ u njemu – bilo kao takmičar ili trener – moraš odlično da poznaješ njegova pravila.

Pravila – temelj svakog sporta

Pravila predstavljaju osnovu na kojoj počiva svaki sport. Bez jasno definisanih pravila sport bi vrlo brzo izgubio svoj smisao. Nastao bi haos, nestao bi fer-plej, a takmičenje više ne bi bilo ravnopravno.

Za sportiste, trenere, sudije i publiku, pravila nisu puka formalnost. Ona predstavljaju okvir unutar kojeg se odvija svaka sportska disciplina.

Pravila kao osnova fer-pleja

Jedna od najvažnijih uloga pravila jeste da obezbede jednake uslove za sve takmičare.

Kada svi poznaju ista pravila i pridržavaju ih se, mogućnost manipulacije i zloupotrebe značajno se smanjuje.

Fer-plej nije samo sportski ideal. On predstavlja osnovu međusobnog poštovanja među sportistima i poverenja u sportske organizacije.

Pravila štite sportiste

U mnogim sportovima pravila imaju mnogo važniju ulogu od određivanja pobednika.

Ona štite zdravlje sportista.

U borilačkim sportovima, na primer, zabranjeni su udarci u potiljak, dok su pojedine tehnike, poput heel hook poluge ili snažnih bacanja (high slam), zabranjene početnicima u MMA kako bi se smanjio rizik od ozbiljnih povreda.

Razumevanje ovih pravila pomaže sportistima i trenerima da izbegnu greške koje mogu ugroziti bezbednost takmičara.

Pravila kao taktička prednost

Za ozbiljnog sportistu i trenera poznavanje pravilnika predstavlja važan deo pripreme.

Pravilno razumevanje pravila omogućava kvalitetnije planiranje treninga, bolje taktičke odluke i efikasnije prilagođavanje različitim situacijama tokom meča.

U vrhunskom sportu često upravo detalji prave razliku između pobede i poraza.

Edukacija publike i razvoj sporta

Publika mnogo više uživa u sportu kada razume njegova pravila.

Zbog toga edukativni sadržaji i stručni komentatori imaju važnu ulogu u razvoju svakog sporta. Što bolje razumemo pravila, lakše uočavamo nijanse koje često odlučuju pobednika.

Znanje povećava razumevanje.

A razumevanje povećava ljubav prema sportu.

Zaključak

Poznavanje i poštovanje pravila nije samo tehnički deo sporta.

To je jedan od temelja svake takmičarske discipline.

Za sportiste i trenere ono predstavlja konkurentsku prednost. Za sudije smernicu za donošenje pravednih odluka. Za publiku put ka dubljem razumevanju sporta.

Na kraju, pravila nisu skup ograničenja.

Ona predstavljaju smernice koje omogućavaju da se sport razvija, a da pritom ostane veran svojim osnovnim vrednostima.

Što bolje poznaješ pravila, bolje razumeš sport. A što bolje razumeš sport, veće su šanse da u njemu ostvariš vrhunske rezultate.

Subscribe now

Share

U ovom članku pisaću o prvim iskustvima nakon prelaska sa tradicionalnog pristupa treningu na Ecological Dynamics i CLA.

Kada sam presekao sa tradicionalnim pristupom treningu i prestao da ljude učim „savršenim pokretima“, počeo sam da im organizujem prostor i okruženje puno pritiska i problema, u kojem sami pronalaze rešenja i rade na pravoj veštini, odnosno treniraju borenje u pravim borilačkim uslovima, vodeći se filozofijom Ecological Dynamics i CLA, desilo se sledeće: mnogo ljudi je odustalo, a oni koji su ostali stekli su neverovatnu veštinu za veoma kratko vreme!

POČETAK TRANSFORMACIJE

Težim savršenstvu, opčinjen sam lepotom pokreta i oduvek sam se trudio da moj klub bude prepoznatljiv po dobroj tehnici. Ali uočio sam da, koliko god tehnika bila lepa, nije baš uvek i efikasna. Dugo nisam mogao da pronađem odgovor na to pitanje, a onda sam odgledao razgovor ljudi koji prave velike rezultate: kondicioni trener i sportski naučnik Mladen Jovanović u razgovoru sa najboljim MMA trenerom u Srbiji (a i daleko šire), Nemanjom Miloševićem, pomenuo je CLA, Ecological Dynamics i rad na sticanju veštine.

Tada sam zapravo shvatio da postoji mnogo efikasniji način za kreiranje treninga. Od tog dana sve je postalo drugačije. Odmah sam promenio pristup treningu.

Zapravo, glavni nedostatak tradicionalnog pristupa jeste to što se uči pokret, a zanemaruje se veština. A veština se sama po sebi ne uči, već se stiče! Ako želite da budete vešti u nečemu, u nekoj radnji, morate provoditi mnogo vremena upravo u toj radnji.

Konkretno, ako vreme provodite vežbajući pokret, bićete dobri u izvođenju tog pokreta. Ako dobro i atraktivno udarate fokusere, to ne znači da ćete biti dobri i u meču. Zašto? Zato što u meču niko neće stajati i pustiti vas da uradite sve što ste zamislili.

Što sam dublje istraživao Ecological Dynamics i CLA, to sam bio sigurniji da je promena pristupa treningu bila ispravna, iako je bilo dosta poteškoća.

ODUSTAJANJE – PRIRODNA SELEKCIJA

Borilački sportovi nisu za svakoga. Ne može svako da se nosi sa pritiskom, suoči sa strahom i bori sa pravim čovekom (ne vrećom, ne fokuserom — čovekom). Ecological Dynamics i CLA pristup već su na samom početku napravili prirodnu selekciju — odvojili su one koji zaista žele da uče kroz borbu od onih kojima takav način rada nije odgovarao.

Ljudi su odustajali jer im je bilo teško, jer nisu želeli da se bore, i to je u redu. Međutim, iako to u početku nije bilo dobro za finansijsku situaciju kluba, nijednog trenutka nisam pomislio da se vratim na stari način rada, jer sam za veoma kratko vreme video da veština u klubu raste.

EFIKASNIJE TRENIRANJE

Vođeni Ecological Dynamics i CLA pristupom, treninzi su postali daleko efikasniji. Od prvog do poslednjeg minuta radi se na sticanju prave borilačke veštine. Zagrevanje, koje je nekada podrazumevalo trčanje, preskakanje vijače i slično, zamenili smo ramenim sparingom, kretanjem, skraćivanjem distance i drugim zadacima u borilačkom kontekstu. Nijednog minuta treninga ne izlazimo iz borilačkog koncepta. Nekada smo radili „tehniku u paru“, a sada radimo na rešavanju problema u realnim uslovima.

Primer: TRADICIJA vs. EKO

Tradicionalni pristup: Kombinacije u paru

Kombinacija: prednji direkt, zadnji direkt, korak nazad.

Borac 1 izvodi kombinaciju. Borac 2 drži rukavice kao fokusere.

Na čemu radi borac 1, a na čemu radi borac 2?

Borac 1 radi na jačini udaraca i izvođenju pokreta, dok borac 2 radi na držanju fokusera.

EKO: Igrice – zadaci u realnim uslovima

Borac 1 ima zadatak da uputi dva udarca i izađe iz udaračke zone, a da ga protivnik ne dotakne.

Borac 2 ima zadatak da se odbrani i uputi kontranapad.

Na čemu rade borac 1 i borac 2?

Borac 1 radi na pripremi napada, skraćivanju distance i efikasnom plasiranju udaraca, dok borac 2 radi na aktivnoj odbrani i kontranapadu. Obojica rade na razvijanju veštine.

Sada vas pitam: koji princip vam deluje efikasniji za borbu?

REZULTATI PROMENE PRISTUPA TRENINGU

Nakon određenog vremena primetio sam ogroman napredak u veštini svojih boraca. Rezultati nisu izostali, a dobri rezultati privukli su nove članove. Njih je privukao napredak i veština koje su pokazivali naši aktivni članovi.

ZAKLJUČAK

Ako želite da budete vešti u borenju, morate da se borite!

Borci koji su ostali u CLA okruženju pokazali su neuporedivo bolju sposobnost da se prilagode, čitaju protivnika i reaguju u realnom vremenu, što i jeste suština borilačke veštine.

Umesto da im pokazujem kako da udare, postavljam ih u situacije u kojima moraju da odluče kada, kako i zašto da udare. Okruženje ih uči — ne ja.

Više ne vidim sebe kao nekoga ko prenosi znanje, već kao nekoga ko kreira uslove za učenje. Trener postaje dizajner okruženja, a borac postaje kreator svoje veštine.

Ecological Dynamics nije samo metod — to je filozofija koja vraća borbu u trening. Iako zahteva hrabrost i promenu paradigme, rezultati govore sami za sebe.

Subscribe now

Share

Najbolji nokaut na svetu je onaj koji te probudi iz sna i vrati u realnost!

U borilačkim sportovima sam od 1999. godine. Profesionalnu takmičarsku, ali i trenersku karijeru započeo sam 2010. godine. Borio sam se do 2020. godine, ali najveći nokaut doživeo sam tek pre nešto više od godinu dana. Rečima.

Razgovor dvojice prijatelja potpuno me je razdrmao. Nakon što sam pogledao intervju Nemanje Miloševića i Mladena Jovanovića na YouTubeu, shvatio sam da sam mogao da treniram mnogo, mnogo efektivnije!

Kao borac, sanjao sam da postanem najbolji. Godinama sam brusio tehniku, radio atraktivne završnice, udarao u fokusere i džakove...

Pred mečeve sam se osećao odlično!

Zagrevam se pored kaveza, publika me posmatra, ne gledajući čak ni meč koji je u toku... A onda – pobeda ili poraz. Bez pravila. Veština koju sam očekivao da eksplodira na sceni nije dolazila do izražaja.

Pitao sam se – kako? Zašto? Kako može da me pobedi borac koji loše radi shadowboxing? I opet – nova tehnika, nova kombinacija, novi drill... pa ponovni poraz.

Zapravo, odgovor je jednostavan: sve stvari koje sam radio na treningu nisu bile toliko efikasne. Učio sam pokret, a ne veštinu. Radio sam koreografiju, a ne borbu.

Ekološka dinamika i CLA: Novi put

Kroz priče Nemanje Miloševića, Mladena Jovanovića, Nikole Pešuta i Dušana Špice čuo sam za Ecological Dynamics i Constraints-Led Approach (CLA). Počeo sam da istražujem. Došao sam do Roba Greya, Adama Hanivera, Grega Saundersa... I onda se sve sklopilo.

Gde sam grešio? Učio sam pokret, umesto da razvijam veštinu.

A veština se ne uči. Veština se stiče. I gradi kroz iskustvo.

Ako želiš da budeš vešt u borbi – moraš da se boriš. Što više. Pod pritiskom. U haotičnim situacijama.

Udaraš vreću? Bićeš bolji u udaranju vreće. Radiš atraktivno na fokuserima? Bićeš dobar na fokuserima. Ali ako želiš da zaista budeš dobar borac – moraš da se boriš.

Mit o sparingu na kraju treninga

Zvuči poznato: „Pa radim sparing na kraju treninga.“ Super. Ali koliko? Petnaest do dvadeset minuta u treningu koji traje sat i po?

Na čemu zapravo radimo? Trčanju? Snazi? Koreografiji? A želimo da budemo vešti u borbi?

Kako trenirati drugačije? – Primer iz prakse

Zamisli sledeće:

Petar i Nenad imaju po 15 godina. Počinju da treniraju boks – u različitim klubovima, sa različitim pristupima.

Petar ide u tradicionalnu školu boksa. Uči stav, kretanje i tehnike pred ogledalom. Udara džak, radi na fokuserima. Sparing? Tek posle mesec dana, tri do pet rundi na kraju treninga.

Nenad, s druge strane, već prvo zagrevanje počinje „igricom“ – ramenim sparingom: dodirni partnerovo rame, a odbrani svoje. Kroz igru sam pronalazi stav, kretanje i udarce. Od prvog dana sparinguje. Uči iz grešaka. Kopira naprednije. Tokom svih 90 minuta rešava probleme u borilačkim uslovima.

Ko će biti veštiji nakon samo mesec dana?

U narednim postovima deliću šta sam naučio, kakvi su rezultati i koliko mi se pogled na sport – i život – promenio.

Ako ste se pronašli u ovoj priči, udarite SUBSCRIBE, jer ono najbolje tek dolazi.

Subscribe now

Share